Лесковац – На третата конференција на филмските режисери од просторите на бивша Југославија, која се одржа во

Лесковац во оквир на седмиот интернационален фестивал на режијата “Лајф“, доминираше идејата покрената минатата година за формирање на регионален фонд од кој би се финансирала дистрибуцијата на филмовите. Иако идејата безрезервно ја подржаа сите режисери од сите бивши југословенски републики, сеуште ништо конкретно не е сторено за нејзината реализација. Сепак и во оваа прилика беше оценето дека еден таков фонд би го олеснил снимањето и дистрибуцијата на филмовите во регионот и дека режисерите од овие простори ги мачат истите проблеми: недостаток на пари, бирократизирани одлуки за финансирањето на филмовите, нарушување на авторските права и стеснети пазаришта.

Политика

16.09.2014 (кликни тука за оргиналниот текст)

У Стразбур по своја права

конференција режисери ЛесковацЛесковац – На трећој конференцији филмских редитеља са подручја бивше Југославије, која је одржана у Лесковцу у оквиру седмог инетрнационалног фестивала режије Лајф, доминирала је прошле године покренута идеја о формирању регионалног фонда из којег би се финансирала дистрибуција филмова. Иако су идеју здушно подржали редитељи из свих бивших југословенских република, још није ништа конкретно учињено у њеној реализацији, али је и овом приликом оцењено да би такав фонд умногоме олакшао снимање и дистрибуцију филмова у региону. И овом приликом чуло се да филмаџије из региона муче исти проблеми: недостатак пара, бирократизоване одлуке о финансирању филмова, нарушавање ауторских права и сужено тржиште.

Столе Попов је казао да је одлучио да се више не бави овом професијом, „пошто је стање у филму хаотично на свим нивоима, осим на једном – на креативном”. Хаос је завладао и у основном поимању филмског медијума и филмске естетике. Посебно хаос између креативног и продуцентског дела који су два потпуно различита света. Имамо креативан део, људе који желе да направе нешто и продуценте чија је мотивација да дођу до новца.

– Да ли сте се запитали ко одлучује о вашим пројектима у свим фондовима где шаљете филмове? Седе људи који углавном немају појма о филму. У деведесет девет одсто случајева седе „културтрегери”, европске бирократе, људи који желе да стварају новац, неостварени типови који појма немају шта је то филм, али су стицајем околности у тим телима и одлука је у њиховим рукама – објаснио је Попов.

Стање је веома лоше и у европском филму, оцењује Попов и додаје:

– Већ седамнаест година сам члан Европске филмске академије и имам прилику да гледам све одабране европске филмове. У ових седамнаест година гледао сам више од петсто филмова и мислим да није требало да их буде више од пет. Неко ће рећи, имамо европске фондове. Да, али та Европа је бирократизована до краја. Нема иновације, субверзивности, све је равно, нема страсти и емоција и нема жеље да се то мења. Сада филмови трају седамдесет-осамдесет мунута и то једва. Тешко је ствараоцима да направе аутентичан филм који изазива идентификацију, емоцију, који ће вас „извозати – сат-два”. Ми морамо да наставимо са повезивањем, јер смо врло блиска, слична културна средина и нећемо моћи да будемо затворени у партократским државама. Морамо да почнемо да живимо на једном ширем плану – закључио је Столе Попов.

Слободан Скерлић је нагласио да поента није у ламентирању над старим добрим временима, већ у врло практичном покушају унапређења сваке поједине кинематографије, посебно у унапређењу положаја еснафа унутар тих кинематографија. По њему, заједнички фонд би био намењен искључиво финансирању дистрибуције филмова у региону и пунио би се средствима свих министарстава културе.

Македонски редитељ Владимир Блажевски рекао је да је повезивање природни процес и задатак за сваку продукцију из ових република. Пре свега, због тога што се на тај начин добија легитимитет и према неким другим фондовима, евентуално страним партнерима из већих земаља.

– Поред тога, ми морамо да ангажујемо технику, људе, разне ресурсе изван земље. Најједноставније, најприродније и најрационалније је да то буде из околних земаља и то се увек ради – сматра Блажевски.

Додао је да за његов следећи пројекат, поред Македоније, има подршку Филмског центра Србије, очекује подршку филмског фонда Бугарске, а „требало би да дође и француски продуцент”. Пре двадесетак година, рекао је, било би незамисливо да у производњи филма учествују четири земље. Хтели ми то или не, то је економски процес којем тежимо и то повезивање ће бити све јаче и све више филмова ће се снимати на тај начин.

И Андреј Кошак из Словеније говорио је о недостатку пара. По њему, сем Хрватске која има неки нормалан буџет, сви остали имају мало пара. Борис Петкович, потпредседник асоцијације словеначких редитеља, сматра да проблеме редитеља неће решити ни продуценти, ни министарства, ни министри за културу, већ они сами.

– Морамо да се удружимо и да решавамо проблеме сами. Ми у Словенији тренутно водимо борбу око ауторских права. Национална телевизија узима нам сва права, то је апсурд. Идеју о заједничком финансирању дистрибуције филмова препознајем као кључни проблем, јер ускоро нећемо имати где да приказујемо филмове. Ми у Љубљани имамо велики међународни филмски фестивал Лајф који траје два дана, прикаже се преко сто филмова, дође преко сто хиљада гледалаца, а осталих триста шездесет дана у години их нигде нема – истиче Петкович.

Милош Миша Радивојевић је резигнирано говорио о непоштовању ауторских права, рекавши да је снимио осамнаест дугометражних играних филмова и да од тога нема ништа, већ живи „на нивоу просечног студента”.

–Сваке ноћи, док гледам „Вести, налетим на неки свој филм. Нама су одузета сва права, ја нисам добио ни један једини динар од тих филмова. Ми смо опљачкани на друму. Ми треба да идемо преко Стразбура у заштити својих права. Ја немам ништа, а сви други зарађују на мојим филмовима. Иду на телевизији ноћу кад их нико не гледа, али телевизија испуњава програм, ради – рекао је Миша Радивојевић.

Уколико наплати новац преко Стразбура, додао је, приложиће га у фонд да могу млади да снимају филмове. И он је идеју о оснивању регионалног фонда оценио као сјајну.
Милан Момчиловић